Put-Nik

Heineken - WALKING (WALK IN) FRIDGE

2009-07-23T02:54:00.005+02:00

Ako ste voleli reklamu za Heineken.

Podsećanje: Na jednom kraju stana žene vrište od uzbuđenja jer su ušetale u walk-in garderober-sobu, a u drugom kraju stana muškarci padaju u trans kada uđu u walk-in frižider-sobu, punu piva.

Sledi još bolji nastavak

Čekajući belog šengena

2009-07-23T01:44:00.006+02:00

Danas je objavljena izjava ministra Đelića da će bez viza moći da se provede maksimalno 90 dana u šengenskim zemljama. Svima, koji su pomislili kako će odmah na šljakanje preko grane, ministar je poručio da to neće moći.

Ovo me je podsetilo na anegdotu koja se vezuje za 1. januara 2007, dan kada je Rumunija primljena u EU.
Kondukter u vozu je, prilikom kontrole karata, naišao na gospodina u sobnim papučama.
Samo je prokomentarisao: "Pobogu čoveče, tebi se baš žuri u Evropu kada nisi stigao ni da se obuješ."

Pretpostavljam da u našem slučaju neće biti tako, pogotovo ako uzmemo u obzir da čak 80% populacije nema pasoš.

Osobi za koju smatram da je tipičan predstavnik ove zemlje sam postavio pitanje gde bi putovala da joj ne treba viza. Odgovorila je da je najbolje da upozna prvo svoju zemlju (ispravno). Ustalom, nema želju da vidi ostatak Evrope jer tamo ima puno kriminala i droge. Iako nije nikada boravila u inostranstvu, zna da je Srbija najlepša, i da gradovi lepši od Novog Sada i Beograda ne postoje.

Svi vi koji ste bar jednom stojali ispred Nemačke ili Italijanske ambasada pola noći, zbog tričavih nedelju dana provedenih u truloj Evropi, složićete se sa mnom, da je davanje belog šengena ovakvim osobama potpuno nepotrebno. Čisto arčenje.

Za kraj prenosim obrazloženje niscafe.com, zašto JK treba sa nama da ide u beli Šengen:
- Budi nadu kod netalentovanih krš riba da, uprkos svim manama kojima ih je surova majka priroda darivala, mogu da namlate pare i naberu si fudbalera. Činjenica je - em je sva nikakva, em je to dotatno istakla plastikom. Čak i gripozni Saša Ćurčić dok se tušira ima fantastičnije glasovne mogućnosti, čak i Filip Žmaher ima bolje pesme, a opet, ova estradna vedeta prodala je više nosača zvukova nego svi semenkari ispred Čaira zajedno prženi suncokret. Godinama orbitira u Grandovom sazvežđu uprkos većem broju lapsusa od Suzane Mančić i još je uzela pet 'iljada jura za dan i po u Velikom bratu, ako sam dobro izbrojao.
Znači, prava osoba koja će da nas vodi prema Evropskoj uniji jer ima da ponudi javnom mnjenju taman koliko i mi zapadu. Zna znanje, znači - ne može da omane. Bela lista po automatizmu.

Ako me neko bude tražio 1.1.2009. sam u Žerbou u Budimpešti, ako u međuvremenu beli šengen ne postane crni.

Kuba

2009-07-08T20:46:00.018+02:00

Otvaram oči. Šta ću danas obućI za posao? Zašto je još mrak ? Koliko je uopšte sati ? Kao da sam pao s Marsa. Stajem na hladan mermerni pod.

Prisećam se sletanja I belboja I blještavog lifta... Pretoplo je. Oseća se neka čudna vlaga, kao memla. To miriše Havana. Sat pokazuje sedam. Promena vremenske zone me je potpuno pomerilo. Izlazim na terasu I gledam uspavanu Havanu. Kao da smo upali u neku vremensku rupu (slično kao u filmu Longlieri), pa je potrebno još šest sati da se vreme izjednači. Par trenutaka kasnije pojavljuje se crvenilo na istoku i grad se budi. Kao na znak po kućama se pale svetla. Sve je više automobila na ulici. Čuje se kubanska himna. Zastava se diže visoko na jarbol. Vojnici u kasarni ispod nas je pozdravljaju. Havana se budi u 7.15, ja sam svedok.

Šetnja Malecon avenijom uz more krepi. Prolaze mi kroz glavu kadrovi iz “Buena viste”, gledam oldtajmere i ne verujem. Ovaj grad izgleda kao muzej - “Lude 50-te”. Prilaze nam ljudi željni priče: "Odakle ste? Kada ste sligli?... trebaju vam cigare, ispod cene? Rum?" Iskusni smo mi turisti, ne damo se upecati. Da ne grešim dušu upecali smo se par sati kasnije, ali to već nije za priču.

Kada smo shvatili ogromnu upornost našeg (samoproklamovanog) vodiča, i kada nikakva ubeđivanja, da nas pusti na miru, nisu urodili plodom posegao sam za tajnim oružjem.

(U to vreme nam je u redakciju, u kojoj sam radio, redovno stizala pošta iz Kubanske ambasade iz Beograda. Uglavnom se radilo o govorima političara iz Kubanskog državnog vrha. Na putovanje sam iz nejasnog razloga poneo pismo sa govorom (na četiri strane) tadašnjeg ministra inostranih poslova Kube.)

Naš pratilac se sledio i odmah nas je napustio, kada je video potpis na dnu pisma, misleći da je ministar pisao meni lično. Kasnije sam shvatio da nije bilo preterano pametno mahati ovakvim pismom u zemlji koja nije toliko slobodna koliko smo mi navikli.

Orjentišući se prema mapi, tražimo prečicu do centra. Prolazimo prljavim ulicama punim sveta. Nečitki natpisi ispred pojedinih haustora i desetine ljudi u redovima za hleb, ulje, jaja a sve to po prihvatljivim cenama za prosečne Kubance, uz neophodne bonove. To je bio fleš koji nas je vratio u 90-te (Ne ponovile se). Žurnim korakom napuštamo ovu četvrt i hitamo ka centru, koji je našminkan i uglađen, baš za nas turiste.

Tropikana

Kad je bal nek je bal. Sedamo u crnu « mečku » i krećemo. Prilaz klubu blješti od silnih reflektora I crvenih lampica. Lakej otvara vrata, I pozdravlja uz naklon. Ulaz je od 65 do 85 dolara. Momentalni gubitak daha. Nećemo se valjda sad povućI, ovde pred ulazom. Stiskam zube I vadim karticu. Jednom se živi. U cenu je, kako nam domaćin objašnjava, koktel dobrodošlice, rum, koka-kola, šampanjac I neko meze. Ulazimo unutra.

- Želite da snimate? - pitaju na ulazu.

- Naravno.

Da ne snimam ko bi mi verovati gde sam bio.

- To je pet dolara, gospodine.

Na onih 65, tih pet i ne deluje previše. Vode nas do stola, na dobrom smo mestu. Velika bina okružena palmama I svetlećI natpis TROPICANA. Karipska varijanta slavnog Mulen ruža, postala je slavna po oskudno obučenim tamnoputim lepoticama I raskošI kojom obiluje svaka predstava, tokom poslednjih sedamdeset godina. Osim mnogih ličnosti svetsko krema koje su boravile u Tropikani, kao gosti, neke od njih su I učestvovale u programu, među njima I slavni Frenk Sinatra. Uživamo za naše novce sve dok ne dodje konobar I obavesti kako smo platili za foto aparat, ali ne i za kameru. Dodatnih 15 dolara. Ovo je već previše. Definitivno nismo planirali da potrošimo 150 dolara za dva sata, ma koliko kvalitetnog, programa. Polazimo, a za nama trči konobar. Molim vas gospodo, ako mogu da naplatim koktele koje ste popili pre početka programa (a koji su, kako je pisalo uključeni u cenu ulaza). Ovih 20 dolara me je dotuklo. Napuštamo Tropikanu veoma ošišani. E, zato se kaže da se u Tropikanu dolazi jednom u životu. Mislim da ću prilikom posete Pariza, poučen iskustvom, Mulen ruž biti zaobiđen u velikom luku.

Havana I Hemingvej

Kubanci su toliko ponosni na boravak velikog pisca u njihovoj prestonici, da ga navode kao najveću znamenitost Havane. Kratak obilazak centra grada svodi se na posetu Hemingvejevom omiljenom kafiću, Hemingvejevom hotelu, Hemingvejevom restoranm, Hemingvejevom... , Hemingvejevom...

“La bodeguita del medio” je kafe u kome je Hemigvej pio svoj omiljeni mohito koktel. Već na ulazu vas dočekuje Piščeva fotografija s Muhamedom Alijem. Zidovi su prekriveni hiljadama poruka I potpisa ranijih posetilaca, i svako ko uđe ima pravo da ostavljajućI svoja slova na zidu postane deo istorije. Pijenje mohita na ovom mestu je pravi luksuz. Čaša koktela iznosi 12 dolara.

Vozni park

Vozni park je jedinstven u svetu. Automobili, starijiod 30 godina, famozni old tajmeri, odavno su postali zaštitni znak Kubanske prestonice. Turistima ova vozila predstavljaju užitak za oči, a Kubancima – nužno zlo. Ne verujete svojim očima, kada ugledate taksi iz 1908. kako za nekoliko dolara vozi turiste po gradu. Motorcikli sa prikolicom su izumrla vrsta u svetu, ali ne i na Kubi (Vrlo zgodno rešenje za prevoz čitave porodice, odjedared).

Još jedna atrakcija, “Koko taksi”. Taksi-motor, u formaciji vozač + dva putnika, upakovan u plastičnu karoseriju u obliku kokosovog oraha, jarko žute boje. Apsolutno neodoljivo prevozno sredstvo. Poslednji, ali ne i najmanje zanimljiv taksi prevoz – bicikl-rikše. Ova vrsta prevoza se koristi kada se nigde ne žuri. Sporost se nadoknađuje štimungom, tj. Muzikom koja se sa bicikla širi stotinama metara naokolo. Ako vam hitno treba prevoz, a na vidiku ne postoji nijedan taksi (što je malo verovatno), slobodno priđite bilo kom autu, i bićete preveženi, uz manju nadoknadu, do potrebnog mesta. U principu, na Kubi se malo ko žuri, pa nemojte ni vi.

Varadero

U želji da pobegnemo iz haotične Havane, stižemo u Varadero. Ovo poluostrvo široko par stotina metara a dugačko kilometrima, idealno je mesto za odmor I užitak u pravoj Kubi, baš kako je zamišljamo. Predivna plaža I još lepše more ostavilo nas je bez teksta. Dužina plaže ostavlja mogućnost da se osamite ispod palme, I uživate u ovom raju na zemlji. Pazite pod koje drvo sedate da vam kokos ne bi pao na glavu.

Ulazimo u kafić na plaži. Muzičari spavaju ljuljajući se na stolicama. Instrumente su naslonili na ogradu. Podne je i pretoplo je da bi se sviralo. Pijemo nešto hladno, a u pozadini se čuje radio Havana: "Generalni sekretar UN, je izjavio da su sankcije USA uvedene Kubi.... " Vesti koje slušaju poslednjih decenija su iste, a opet svi prislanjaju uši na radio prijemnike očekujući vest koja će im izmeniti živote. Na desetak minuta prolazi po jedan automobil. Toliko je tiho i mirno da nam dođe da se zaljuljamo na stolicama i odremamo turu.

- Kupali ste se danas? šokirano nas pita konobar Kubanac.

- Naravno! - Voda je pretopla, a napolju je preko 30 stepeni.

- A ne, mi se kupamo samo leti, a sada je zima. Hladno je za kupanje. Konstatuje Kubanac.

Mnogo su zimogrožljivi ti Kubanci.

Rum

Rum je na Kubi deo folklora i predmet obožavanja. Ređe čist, a češće kao deo nekog koktela, omogućava pogled na Havanu iz pravog-krivog ugla. Prepoznatljive su slike s motivom pijanih kućica, baš kako se vide posle nekoliko čašica ruma. Najpoznatija vrsta je Havana klub rum, bez koga nijedan turista ne napušta Kubu. Kao deo nacionalnog blaga, država strogo ograničava iznošenje ovog pića iz zemlje. Jedan turista sme maksimalno izneti 3 litre, ovog, neodoljivog pića (a kome treba više?).

Sastavio sam top3 koktela sa rumom.

Mesto broj 3: Kuba-libre ( slobodna Kuba)

Savršen naziv za piće dobijeno mešanjem američke koka-kole i kubanskog svetlog ruma, uz dodatak limuna i puno leda.

Mesto broj 2: Pina kolada

Iako je zemlja porekla ovog koktela Porto Riko, izuzetno popularan na Kubi. Pravi se mešanjem kokosovog mleka, soka od ananasa i svetlog ruma, uz puno leda. Kada se aranžira s puno suncobrana, slamčica i kriški ananasa.

Mesto broj 1: Mohito

Izvorno Kubansko. Heminhvej je znao šta je dobro. U šejkeru se izmiksaju listićI mente sa dve kašike šećera i malo sode. Dodaje se sok od jednog limuna i dosta ruma (po ukusu). Puno leda i koktel je kompletan. Tri do četiri čaše dovode do faze "pijane kućice". To je mohito, koktel nad koktelima, prema ličnom ubeđenju.

Cigare

Najpoznatiji Kubanski produkt. Sećate li se drvene kutije Kohibe, koja je stojala na Titovom radnom stolu? Ova marka cigara je napravljena šezdesetih godina u čast predsednika Fidela Kastra. Danas, važI za najbolju cigaru na svetu. U Havani cena jedne cigare je 20 dolara. I pored toga, turisti ih kupuju u neverovatnim količinama, tako da je vlada morala ograničiti broj iznetih cigara na 25 komada, po turisti. Astronomske cene cigara, i siromaštvo u kome živi nacija, nemonovno je dovelo do formiranja crnog tržišta. Na gotovo svakom koraku vas presreću momci, nudeći cigare po nekoliko puta nižoj ceni. Cigare kupljene na ovakav način nemaju originalnu akciznu markicu ni hologram, pa postoji velika verovatnoća da će vam na izlazu iz zemlje biti oduzete. Pri poseti fabrike cigareta doživeli smo, da su bukvalno iz svake kuće diskretno, krijući se iza zavesa od policije, mahali kutijama cigara. To su primerci koje ne ispunjavaju stroge standarde po pitanju dimenzija i nabijenosti duvana, a zaposleni ih dobijaju na poklon. Fabrike duvana su obezbeđene kao da radi o kasarni a ne o fabrici. Svaki posetilac je pod budnim okom čuvara sve do momenta napuštanja kruga fabrike. Snimanje i slikanje je najstrožije zabranjeno.

Pričali smo o Kubi, jednoj od poslednjih komunističkih oaza, magičnoj i tužnoj istovremeno, koja živi zaustavljena na sredini prošlog veka. Pored sve muke na ulici se peva i igra, ljudi se druže i puše, i zaista deluju sretno u svoj svojoj nesreći. (Zvuči li Vam ovo poznato?)

Ovaj tekst možete shvatiti kao moju najtopliju preporuku da posetite Kubu, jedino što biste trebali izbegavati letnje mesece zbog Katrine, Aeka i njima sličnih uragana.

Svi smo tu zbog para

2009-07-06T23:26:00.005+02:00

Kada sam se uključio na Twitter, medju prvima koje sam pratio su bili bračni par Kučer, Ešton i Demi. Veoma mi je bilo zanimljivo gledati kako se poznati navlače na ovaj vid komuniciranja.

Pisali su o premijerama u Parizu, vikendu na roler-kosteru, večeri u restoranu. Podvlačim da nisam opsednut slavnima i da osim gore spomenutih pratim samo jos Mobija i Liz Tejlor (koja je ovih dana veoma potrešena zbog gubitka prijatelja).

Pričao sam sa ponosom o mojim novim prijateljima(tako sam ih počeo doživljavati), čak sam dolazio u iskušenje da ima napišem kako sam pravio roštilj i sl. kada je stiglo otrežnjenje: "Oni su plaćeni da ga promovišu". MA nemoguće, mislio sam. Twitujući stigao sam do Twitpic na kome Demi objavljuje sliku sa Bele žurke (white party). Na fotografiji onako u belom se Ešton i Puff Daddy igraju nekim lampicama. I gle čuda, na baneru pored fotografije se prodaju upravo takve lampe.

Da li je moguće da se toliko nisko spuštaju. Kada je na Beverli Hils stigla kriza, to znači da smo dotakli dno.

Njujork 3: Pravila, pravila

2009-07-06T20:20:00.023+02:00

Da se razumemo, nije Njujork jedini grad u kome važe stroga pravila ponašanja, ali ovde je to tako normalno.

Tabla kojom se zabranjuje upotreba sirene u stambenoj ulici je praćena iznosom kazne koja sleduje kršenju propisa. 200 dolara je dovoljan motiv da neko ne svira u toj ulici. Ako vašem ljubimcu dozvolite da izvrši nuždu u ozelenjenoj površini ispred zgrade policajac će vam s osmehom uzeti 100 dolara i još će vam se zahvaliti. Ovde i kada se kažnjava to se radi s osmehom. Tako je to kada svako radi svoj posao.

Ovde kao da je glavni moto svih živi i pusti druge da žive. Pa su tako u central parku predviđene staze za biciklove, rolere, trčanje i šetanje. To smo shvatili tek nakon šetnje kružnom stazom oko velikog jezera u Central parku. Veliki broj trkača nam je išlo u susret i svi su odmahivali glavom. Dvostruko smo prekršili pravilo. Ova staza ne samo da je namenjena trčanju već je unapred određen i smer u kome se trči.

Njujork 1: Dobrodošli

2009-07-05T21:42:00.007+02:00

U neuspelom prvom pokušaju ulaska na metro stanicu blokiramo karticu i ostajemo sa spoljašnje strane pokretnih vrata. Dežurni policajac sa perona priskače u pomoć i otvara nam službeni prolaz na peron. Videvši sve ovo službenik sa perona počinje sa urlanjem preko razglasa. Bez uticaja na njegov stav su bila i uveravanja da imamo karte i da nas je policajac propustio.

Pa bio nam je prvi put, i normalno je da smo pogrešili. On je i dalje vikao na pomešanom engleskom i španskom, a umirio se tek kad smo mu se zajedno sa policajcem izvinuli na "grešci" koju smo načinili.

Po ulasku u metro prišao nam je stariji gospodin i počeo sa pričom:
- Vidim prvi se put vozite... komplikovi su ti aparati ko ne zna...

Objasnio nam je da kada otkucaš kartu ona ostaje blokirana narednih dvadest minuta.

- Policajac je ok, nego službenici se jako uvrede ako ih ne pitaš za savet, vole kad su bitni. Ne bih voleo da steknete loš prvi utisak o Njujorku... Primite od mene izvinjenje u ime grada Njujorka.

Ovim smo definitivno bili kupljeni. Kroz nastavak razgovora smo saznali da je gospodin pravoslavac, polu Nemac polu Grk, a zapravo je pravi Njujorčanin.

Njujork 2: Kako stići na pravu adresu u Njujorku?

2009-07-05T21:14:00.010+02:00

Po Menhetnu se nije treško snaći i bez taksija. Stvaran planski, kao industriski centar, većini ulicama su umesto imena dodeljivani redni brojevi. Pa tako se avenije pružaju od severa ka jugu i nose brojeve prva, druga do 12-ta, a ulice se pružaju od istoka ka zapadu kreću od broja jedan pa sve do 150 i neke. Snalaženje u Njujorku znači upitati nekog na koju stranu rastu brojevi . Dalje je sve lako. A kako na prvoj aveniji pronaći zgradu broj 720, ako je avenija dugačka 20km. Pa lako odbaci se nula, 72 podeli sa dva i to je 36. Na 36 se doda broj 3 i dobije se 39. Što znači da se 1 avenija broj 720 nalazi na uglu prve avenije i 39 ulice. Postoji tabela, prema kojoj je za svaku od avenija određen indeks, koja u mnogome olakšava snalaženje po metropoli.

Bogata luka u sred Kariba

2009-07-03T17:36:00.014+02:00

Šarm koji poseduje ovo, treće po veličini, karipsko ostrvo, pre svega može zahvaliti prelepoj prirodi, toplom karipskom moru i tropskoj klimi, ali i parama koje americka vlada ulaže u razvoj.

Šetajuci po San Huanu, glavnog gradu Porto Rika, naišli smo na restoran u kome je Don Ramon Portas Mingot 1963. osmislio slavan koktel Pina koladu. Nismo zažalili što smo odabrali baš ovaj lokal. Palme banana su spuštale svoje plodove prakticno do samog stola. Hrana, koju smo ovde dobili nas je prosto ostavila bez teksta. Piletina sa anansom je nešto najlepše što sam do tada probao. Omiljeno pice Del Boja iz serije Mucke, Pina Kolada, se jednostavno pravi od mleka, soka od ananasa, likera od kokosa i belog ruma. Što se više leda doda to je bolje. Koktel se ukrašava kriškom ananasa ili listicem agave.

Porto Riko je otkrio Kristofer Kolumbo, ili kako ga ovde zovu Kristobal Kolon, na svom drugom putovanju u Ameriku. Njegov veliki spomenik krasi jedan od centralnih trgova u starom gradskom jezgru. Inace, stari San Huan, izgleda, kako bi se to u žargonu reklo, kao milion dolara. Ušminkan doteran, nasmejan i ljubazan, kada jednom dodete ovamo, poželite da ga nikada ne napustitie. Najstarija tvrdava u Americi je sagradena u San Huanu, i podseca na vreme kada su Englezi napadali u pokušaju da je osvoje, a španci iz tvrdave odolevali napadima. Sedeci na zidinama tvrdave, od intenzivnih boja, ostao sam bez teksta. Intenzivno zelena trava i skoro modar Atlantik, nasuprot pastelnim bojama fasada uz obalu. Nigde nisam video toliko veselih boja. Ljubicasta, naradžasta, zelena i plava, sve su ove boje još intenzivnije na jakom karipskom suncu. Okviri oko prozora i vrata u beloj boji, svim tim kucama je zajednickim imenilac, tako da ceo grad deluje veoma skladno. Pravljen u neka stara vremena zadržao je uzane ulicice. Jednom takvom ulicom se stiže do gradske kuce. Prisustvovali smo neobicnoj sceni da neki od lokalnih politicara, napuštajuci kucu u dugackoj limuzini, pokušava da skrene u desnu ulicu. Skretanje je trajalo par minuta, jer je auto morao par puta da se vraca u rikverc kako bi skrenuo. Grad naprosto nije pravljen za takve automobile.

Ograđujem se

2009-07-02T20:52:00.003+02:00

Na ovom mestu ćete nalaziti putopisne tekstove sa različitih destinacija, kao i kratke priče o simpatičnim epizodama, nastalim tokom brojnih putešestvija.

Iz ljubavi prema putovanjima, često se desi da loše stvari ne primetim, a dobre još intenzivnije doživim. Kada nekome nahvalim odredenu destinaciju, skoro po pravilu se katastrofalno provede.

Iz tog razloga ne slušajte moje savete, već činite upravo suprotno, osim ako niste zaludjeni putovanjima kao ja.

Srećan put.