Otvaram oči. Šta ću danas obućI za posao? Zašto je još mrak ? Koliko je uopšte sati ? Kao da sam pao s Marsa. Stajem na hladan mermerni pod.
Prisećam se sletanja I belboja I blještavog lifta... Pretoplo je. Oseća se neka čudna vlaga, kao memla. To miriše Havana. Sat pokazuje sedam. Promena vremenske zone me je potpuno pomerilo. Izlazim na terasu I gledam uspavanu Havanu. Kao da smo upali u neku vremensku rupu (slično kao u filmu Longlieri), pa je potrebno još šest sati da se vreme izjednači. Par trenutaka kasnije pojavljuje se crvenilo na istoku i grad se budi. Kao na znak po kućama se pale svetla. Sve je više automobila na ulici. Čuje se kubanska himna. Zastava se diže visoko na jarbol. Vojnici u kasarni ispod nas je pozdravljaju. Havana se budi u 7.15, ja sam svedok.
Šetnja Malecon avenijom uz more krepi. Prolaze mi kroz glavu kadrovi iz “Buena viste”, gledam oldtajmere i ne verujem. Ovaj grad izgleda kao muzej - “Lude 50-te”. Prilaze nam ljudi željni priče: "Odakle ste? Kada ste sligli?... trebaju vam cigare, ispod cene? Rum?" Iskusni smo mi turisti, ne damo se upecati. Da ne grešim dušu upecali smo se par sati kasnije, ali to već nije za priču.
Kada smo shvatili ogromnu upornost našeg (samoproklamovanog) vodiča, i kada nikakva ubeđivanja, da nas pusti na miru, nisu urodili plodom posegao sam za tajnim oružjem.
(U to vreme nam je u redakciju, u kojoj sam radio, redovno stizala pošta iz Kubanske ambasade iz Beograda. Uglavnom se radilo o govorima političara iz Kubanskog državnog vrha. Na putovanje sam iz nejasnog razloga poneo pismo sa govorom (na četiri strane) tadašnjeg ministra inostranih poslova Kube.)
Naš pratilac se sledio i odmah nas je napustio, kada je video potpis na dnu pisma, misleći da je ministar pisao meni lično. Kasnije sam shvatio da nije bilo preterano pametno mahati ovakvim pismom u zemlji koja nije toliko slobodna koliko smo mi navikli.
Orjentišući se prema mapi, tražimo prečicu do centra. Prolazimo prljavim ulicama punim sveta. Nečitki natpisi ispred pojedinih haustora i desetine ljudi u redovima za hleb, ulje, jaja a sve to po prihvatljivim cenama za prosečne Kubance, uz neophodne bonove. To je bio fleš koji nas je vratio u 90-te (Ne ponovile se). Žurnim korakom napuštamo ovu četvrt i hitamo ka centru, koji je našminkan i uglađen, baš za nas turiste.
Tropikana
Kad je bal nek je bal. Sedamo u crnu « mečku » i krećemo. Prilaz klubu blješti od silnih reflektora I crvenih lampica. Lakej otvara vrata, I pozdravlja uz naklon. Ulaz je od 65 do 85 dolara. Momentalni gubitak daha. Nećemo se valjda sad povućI, ovde pred ulazom. Stiskam zube I vadim karticu. Jednom se živi. U cenu je, kako nam domaćin objašnjava, koktel dobrodošlice, rum, koka-kola, šampanjac I neko meze. Ulazimo unutra.
- Želite da snimate? - pitaju na ulazu.
- Naravno.
Da ne snimam ko bi mi verovati gde sam bio.
- To je pet dolara, gospodine.
Na onih 65, tih pet i ne deluje previše. Vode nas do stola, na dobrom smo mestu. Velika bina okružena palmama I svetlećI natpis TROPICANA. Karipska varijanta slavnog Mulen ruža, postala je slavna po oskudno obučenim tamnoputim lepoticama I raskošI kojom obiluje svaka predstava, tokom poslednjih sedamdeset godina. Osim mnogih ličnosti svetsko krema koje su boravile u Tropikani, kao gosti, neke od njih su I učestvovale u programu, među njima I slavni Frenk Sinatra. Uživamo za naše novce sve dok ne dodje konobar I obavesti kako smo platili za foto aparat, ali ne i za kameru. Dodatnih 15 dolara. Ovo je već previše. Definitivno nismo planirali da potrošimo 150 dolara za dva sata, ma koliko kvalitetnog, programa. Polazimo, a za nama trči konobar. Molim vas gospodo, ako mogu da naplatim koktele koje ste popili pre početka programa (a koji su, kako je pisalo uključeni u cenu ulaza). Ovih 20 dolara me je dotuklo. Napuštamo Tropikanu veoma ošišani. E, zato se kaže da se u Tropikanu dolazi jednom u životu. Mislim da ću prilikom posete Pariza, poučen iskustvom, Mulen ruž biti zaobiđen u velikom luku.
Havana I Hemingvej
Kubanci su toliko ponosni na boravak velikog pisca u njihovoj prestonici, da ga navode kao najveću znamenitost Havane. Kratak obilazak centra grada svodi se na posetu Hemingvejevom omiljenom kafiću, Hemingvejevom hotelu, Hemingvejevom restoranm, Hemingvejevom... , Hemingvejevom...
“La bodeguita del medio” je kafe u kome je Hemigvej pio svoj omiljeni mohito koktel. Već na ulazu vas dočekuje Piščeva fotografija s Muhamedom Alijem. Zidovi su prekriveni hiljadama poruka I potpisa ranijih posetilaca, i svako ko uđe ima pravo da ostavljajućI svoja slova na zidu postane deo istorije. Pijenje mohita na ovom mestu je pravi luksuz. Čaša koktela iznosi 12 dolara.
Vozni park
Vozni park je jedinstven u svetu. Automobili, starijiod 30 godina, famozni old tajmeri, odavno su postali zaštitni znak Kubanske prestonice. 
Turistima ova vozila predstavljaju užitak za oči, a Kubancima – nužno zlo. Ne verujete svojim očima, kada ugledate taksi iz 1908. kako za nekoliko dolara vozi turiste po gradu. Motorcikli sa prikolicom su izumrla vrsta u svetu, ali ne i na Kubi (Vrlo zgodno rešenje za prevoz čitave porodice, odjedared).
Još jedna atrakcija, “Koko taksi”. Taksi-motor, u formaciji vozač + dva putnika, upakovan u plastičnu karoseriju u obliku kokosovog oraha, jarko žute boje. Apsolutno neodoljivo prevozno sredstvo. Poslednji, ali ne i najmanje zanimljiv taksi prevoz – bicikl-rikše. Ova vrsta prevoza se koristi kada se nigde ne žuri. Sporost se nadoknađuje štimungom, tj. Muzikom koja se sa bicikla širi stotinama metara naokolo. Ako vam hitno treba prevoz, a na vidiku ne postoji nijedan taksi (što je malo verovatno), slobodno priđite bilo kom autu, i bićete preveženi, uz manju nadoknadu, do potrebnog mesta. U principu, na Kubi se malo ko žuri, pa nemojte ni vi.
Varadero
U želji da pobegnemo iz haotične Havane, stižemo u Varadero. Ovo poluostrvo široko par stotina metara a dugačko kilometrima, idealno je mesto za odmor I užitak u pravoj Kubi, baš kako je zamišljamo. Predivna plaža I još lepše more ostavilo nas je bez teksta. 
Dužina plaže ostavlja mogućnost da se osamite ispod palme, I uživate u ovom raju na zemlji. Pazite pod koje drvo sedate da vam kokos ne bi pao na glavu.
Ulazimo u kafić na plaži. Muzičari spavaju ljuljajući se na stolicama. Instrumente su naslonili na ogradu. Podne je i pretoplo je da bi se sviralo. Pijemo nešto hladno, a u pozadini se čuje radio Havana: "Generalni sekretar UN, je izjavio da su sankcije USA uvedene Kubi.... " Vesti koje slušaju poslednjih decenija su iste, a opet svi prislanjaju uši na radio prijemnike očekujući vest koja će im izmeniti živote. Na desetak minuta prolazi po jedan automobil. Toliko je tiho i mirno da nam dođe da se zaljuljamo na stolicama i odremamo turu.
- Kupali ste se danas? šokirano nas pita konobar Kubanac.
- Naravno! - Voda je pretopla, a napolju je preko 30 stepeni.
- A ne, mi se kupamo samo leti, a sada je zima. Hladno je za kupanje. Konstatuje Kubanac.
Mnogo su zimogrožljivi ti Kubanci.
Rum
Rum je na Kubi deo folklora i predmet obožavanja. Ređe čist, a češće kao deo nekog koktela, omogućava pogled na Havanu iz pravog-krivog ugla. Prepoznatljive su slike s motivom pijanih kućica, 
baš kako se vide posle nekoliko čašica ruma. Najpoznatija vrsta je Havana klub rum, bez koga nijedan turista ne napušta Kubu. Kao deo nacionalnog blaga, država strogo ograničava iznošenje ovog pića iz zemlje. Jedan turista sme maksimalno izneti 3 litre, ovog, neodoljivog pića (a kome treba više?).
Sastavio sam top3 koktela sa rumom.
Mesto broj 3: Kuba-libre ( slobodna Kuba)
Savršen naziv za piće dobijeno mešanjem američke koka-kole i kubanskog svetlog ruma, uz dodatak limuna i puno leda.
Mesto broj 2: Pina kolada
Iako je zemlja porekla ovog koktela Porto Riko, izuzetno popularan na Kubi. Pravi se mešanjem kokosovog mleka, soka od ananasa i svetlog ruma, uz puno leda. Kada se aranžira s puno suncobrana, slamčica i kriški ananasa.
Mesto broj 1: Mohito
Izvorno Kubansko. Heminhvej je znao šta je dobro. U šejkeru se izmiksaju listićI mente sa dve kašike šećera i malo sode. Dodaje se sok od jednog limuna i dosta ruma (po ukusu). Puno leda i koktel je kompletan. Tri do četiri čaše dovode do faze "pijane kućice". To je mohito, koktel nad koktelima, prema ličnom ubeđenju.
Cigare
Najpoznatiji Kubanski produkt. Sećate li se drvene kutije Kohibe, koja je stojala na Titovom radnom stolu? Ova marka cigara je napravljena šezdesetih godina u čast predsednika Fidela Kastra. Danas, važI 
za najbolju cigaru na svetu. U Havani cena jedne cigare je 20 dolara. I pored toga, turisti ih kupuju u neverovatnim količinama, tako da je vlada morala ograničiti broj iznetih cigara na 25 komada, po turisti. Astronomske cene cigara, i siromaštvo u kome živi nacija, nemonovno je dovelo do formiranja crnog tržišta. Na gotovo svakom koraku vas presreću momci, nudeći cigare po nekoliko puta nižoj ceni. Cigare kupljene na ovakav način nemaju originalnu akciznu markicu ni hologram, pa postoji velika verovatnoća da će vam na izlazu iz zemlje biti oduzete. Pri poseti fabrike cigareta doživeli smo, da su bukvalno iz svake kuće diskretno, krijući se iza zavesa od policije, mahali kutijama cigara. To su primerci koje ne ispunjavaju stroge standarde po pitanju dimenzija i nabijenosti duvana, a zaposleni ih dobijaju na poklon. Fabrike duvana su obezbeđene kao da radi o kasarni a ne o fabrici. Svaki posetilac je pod budnim okom čuvara sve do momenta napuštanja kruga fabrike. Snimanje i slikanje je najstrožije zabranjeno.
Pričali smo o Kubi, jednoj od poslednjih komunističkih oaza, magičnoj i tužnoj istovremeno, koja živi zaustavljena na sredini prošlog veka. Pored sve muke na ulici se peva i igra, ljudi se druže i puše, i zaista deluju sretno u svoj svojoj nesreći. (Zvuči li Vam ovo poznato?)
Ovaj tekst možete shvatiti kao moju najtopliju preporuku da posetite Kubu, jedino što biste trebali izbegavati letnje mesece zbog Katrine, Aeka i njima sličnih uragana.
0 comments:
Постави коментар